Nisam mogao da odbijem poziv svojih beogradskih saradnika da nekoliko sati u nedelju provedem sa njima na, kako su mi rekli, maloj planini, koja se zove Avala. Reč je o planini čija visina jedva premašuje 500 metara, ali s obzirom na to da se nalazi na petnaestak kilometara od Beograda, veoma je popularna destinacija za sve one koji žele da za promenu malo uživaju u prirodi. Moram priznati da sam i ja bio željan da se bar na kratko sklonim iz grada. S obzirom na to da u nedelju nismo imali poslovnih aktivnosti, ostao sam duže u apartmanu koji sam iznajmio tok vikenda u Beogradu. Sedeo sam pored prozora, pio kafu, gledao na ulicu i čekao njihov poziv.

Ekipa je došla po mene i vrlo brzo smo već bili van grada. Predeo, iako naseljen, sve manje je bio gradski. čŒini mi se da je već u podnožju Avale vazduh bio prijatniji. Kada smo ostavili auto na velikom parkingu, krenuli smo stazom koja vodi u prirodu. Bilo je mnogo mladih ljudi, sedeli su na ćebadima i klupama koje su bile postavljene unaokolo. Ponegde se osećao i miris mesa sa roštilja. I mi smo zauzeli jedan drveni sto sa dve klupe, nedaleko od puta. Prolećno zelenilo je bilo zaista opuštajuće i Avala mi je delovala kao neki džinovski gradski park.

Avalski toranj

Ispostavilo se da na njoj ima još mnogo toga što moram da vidim. Kolege su insistirale da odemo do nekakvog televizijskog tornja. Iako mi u prvi mah to nije delovalo primamljivo, jer sam razmišljao šta će nam TV toranja sad kad smo u prirodi, ispostavilo se da bih pogrešio da sam odbio. To nije bio nekakav repetitor, kako sam ja zamišljao, već impresivna građevina visoka 205 metara, kako su mi kazali. Negde oko 120. metra je vidikovac i kad sam to saznao već nije bilo potrebe da me ubeđuju da se popnemo. Lift je vozio pravo do tamo, a odozgo se video čitav predeo i čitav Beograd. Zaista divno iskustvo. Å ta sam naučio: TV toranj na Avali je sagrađen šezdesetih godina, bio je nešto niži od ovog i 1999. godine je srušen u besmislenom NATO bomnardovanju. Godine 2010. je ponovo sagrađen, jer je smatran jednim od simbola grada.

Spomenik Neznanom junaku

Kada smo sišli dole, neko je predložio da odemo i do nekakvog spomenika Neznanom junaku. Ovog puta sam iz prve pristao, poučen malopređašnjim iskustvom. I ponovo sam bio iznenađen, jer sam očekivao pravi spomenik, a video poveću građevinu. Spomenik je posvećen žrtvama Prvog svetskog rata i napravljen je kao mauzolej. Radio ga je vajar Ivan Meštrović, koji je radio i beogradskog Pobednika na Kalemegdanu. Ako sam dobro upamtio, mauzolej je podignut tridesetih godina dvadesetog veka, a na mestu nekadašnjeg srednjevekovnog grada. Zanimljivo mi je bilo to da je, navodno, taj srednjevekovni grad (čije ime nisam nikako mogao da zapamtim) uništen dinamitom kako bi se omogućilo podizanje ovog spomenika.

Ostali smo dugo na prostranoj zaravni ispred spomenika, uživajući na prijatnom aprilskom suncu, a onda smo potražili i malo hladovine. čŒim sam stigao u apartman u Beogradu, seo sam da zapišem sve što sam zapamtio, dok je još sveže. Mislim da je za jedan veliki grad izuzetno dragoceno da ima mesto za odmor i opuštanje kao što je Avala. Relacija moj apartman Beograd – Avala ne može biti duža od nekih 17 kilometara, što daje šansu da se lako pobegde u mir prirode.